Концепт националне стратегије одрживог развоја Републике Србије

Abstract

Савремени свет заштиту и унапређење животне средине ставља равноправно уз мир, демократију и економски раст. И док је савремени урбани, технолошки развој човеку пружио велике користи, индустријско загађење природних елемената животне средине, неконтролисана сеча шума и њихово претварање у пољопривредно земљиште, уништење озонског омотача и глобално загревање планете праћено климатским променама, нагомилавање разног отпада, укључујући и радиоактивни, нестанак појединих биљних и животињских врста, само су неке од негативних последица човекових активности, које озбиљно угрожавају његов опстанак. Да би се обезбедила равнотежа, неопходно је усаглашавање производње са еколошким факторима, како на глобалном тако и на локалном нивоу, при чему треба водити рачуна о томе шта је технички могуће и друштвено пожељно. Да би друштво остварило еколошку безбедност, потребна је преоријентација како у производњи тако и у примени науке, али уз вођење рачуна о планетарним потребама. Кључни развојни принцип на којем се темељи концепт одрживог развоја, полази од претпоставке да се само уравнотеженим деловањем може истовремено управљати људским ресурсима, остварити економски развој и избећи социјална неједнакост. Све то ће осигурати интеграцију у глобално друштво, уз задржавање сопственог идентитета. С друге стране, такво деловање не угрожава екосистеме, који представљају основ квалитета целокупног живота и садашњих и будућих генерација. У ствари, прихватање концепта одрживог развоја требало је да допринесе отклањању негативних последица дотадашњег развоја науке и технологије на животну средину и њену даљу интеграцију.