Тероризам : легитимност и границе кривичноправне заштите и европски стандарди

Abstract

Од како терористички инциденти ескалирају широм света, међународна заједница је све више фокусирана на остваривање идеје да национална кривична законодавства буду добро опремљена за решавање комплексоног феномена тероризма. Нема сумње да тероризам представља, данас, један од најозбиљнијих проблема друштва. На то нам указују и бројне активности предузете на међународној основи чији је циљ спречавање и сузбијање кривичног дела тероризма. То се, углавном, чини увођењем нових кривичних дела или проширивањем криминалне зоне код постојећих. Поставља се питање да ли државе новим, антитерористичким законодавством показују ауторитативну тенденцију која представља негацију правне државе јер се њоме задире у есенцијална права човека гарантована најзначајнијим међународним изворима. У теорији се чак истиче да контратерористичке инкриминације представљају део саме логике тероризма и да учиниоци ових кривичних дела на тај начин траже сврху и оправдавају своја понашања. Упркос великој спремности и све већем консензусу међу државама по питању реформе и даљег развоја законских решења, овај процес суочен је са многобројним изазовима. Највећи изазов је пронаћи праву меру између инкриминисања припремања као самосталног кривичног дела имајући у виду, пре свега, поједине одредбе Конвенције Савете Европе о спречавању тероризма из 2005. године (то је, као што ћемо видети, већи број кривичних дела чија је радња извршења у ствари припремна радња за кривично дело тероризма) и основних ставова о легитимности и границама кривичноправне заштите. Питање је где лежи граница између нпр. посредног подстицања на извршење терористичког акта и изражавања легитимне критике. Инкриминација тероризма и са њим повезаним кривичним делима представља посебан изазов за демократска друштва, јер неке законске одредбе које би омогућиле кривичноправну реакцију могу и да угрозе основна права грађана. Са друге стране, благ законски приступ проблему какав представља кривично дело тероризма, који чврсто штити права грађана, може представљати ризик за безбедност друштва. Тероризам се показао као комплексно питање и за међународне организације и за национална кривична законодавства. Прегледом најновијих међународних мера у области борбе против тероризма долазимо до закључка да се мора направити баланс између потребе превенције терористичких аката тј. заштите цивилног друштва и безбедности, која подразумева и делимично задирање у нека од фундаменталних права као што су: слобода удруживања, слобода изражавања, слобода религије, и принципа правне државе. Национална кривична законодавства су кључна када је у питању супротстављање тероризму. Међународни извори нису згодни за непосредну примену. Иако Устав Републике Србије у члану 16. истиче да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део нашег правног поретка и да се непосредно примењују, уз ограничење да међународни уговори морају бити у складу са Уставом, када је у питању материјално кривично право, пре свега због начела законитости, углавном није могуће непосредно примењивати још неразвијене и рудиментарне норме међународних уговора. Њима се недовољно прецизно одређују елементи бића кривичног дела и они не прописују казну за понашање које се сматра кривичним делом. Због тога централно место заузимају национални правни системи који након ратификовања међународних уговора имају обавезу да изврше хармонизацију са тим изворима и имплементирају одговарајуће одредбе у своје национално кривично законодавтво. Наравно, при томе је важно да се води рачуна о кохерентности националног правног система, кривичноправној терминологији, као и институтима и начелима општег дела кривичног права.