The possibilities and limitations of preventive action as a form of opposition to the most severe forms of domestic violence

Abstract

The prevention of domestic violence, timely and effective protection and support for victims, and multi-sector cooperation have become an important strategic direction of the Republic of Serbia since the adoption of the Law on Prevention of Domestic Violence. The authors put forward a hypothesis according to which the change in strategic direction and the emphasis on prevention contribute to: increasing the trust of citizens in the competent state bodies; better protection of victims; and reducing the number of the most serious cases of domestic violence – those that result in death. Using the statistical method, content analysis, and comparative and formal-legal analysis, the paper analyses the data of the Ministry of Internal Affairs of the Republic of Serbia, the Public Prosecutor’s Office and the Court related to domestic violence for the period between 2019 and 2021. The authors determine that: violence against women in partner relationships is the dominant type of domestic violence; that psychological violence is the most prevalent, occurring in 68% of the cases, followed by physical violence in 41% of the cases, and economic and sexual violence; that more than 1/3 of the possible perpetrators are repeat offenders, i.e. persons on whom emergency measures were previously imposed; that the victims do not participate in the adoption of individual protection plans; and that the death of the victim occurs despite the imposed emergency measures and the response of the competent state authorities. For these reasons, the authors emphasise the importance of protection on multiple tracks, and propose a series of measures and actions that should be taken by the competent state authorities.

Спречавање насиља у породици, благовремена и делотворна заштита и подршка жртвама и мултисекторска сарадња постају важно стратешко усмерење државе Србије од доношења Закона о спречавању насиља у породици. Аутори постављају хипотезу по којој промена стратешког усмерења и стављање тежишта на превенцију доприноси: повећању поверења грађана у надлежне државне органе; бољој заштити жртава; и смањењу броја најтежих случајева насиља у породици – оних који су праћени последицом смрти. Применом статистичке методе, анализе садржаја, компаративне и формално-логичке анализе, у раду су анализирани подаци Министарства унутрашњих послова Републике Србије, јавног тужилаштва и суда који се односе на насиље у породици за период између 2019. и 2021. године. Аутори утврђују:

да је насиље према женама у партнерским односима доминантна врста насиља у породици, да је психичко насиље најзаступљеније јер се појављује у 68% случајева, а

затим следи физичко, у 41% случајева, па економско и сексуално насиље; да више

од 1/3 могућих учинилаца чине повратници, односно лица којима су раније изрицане хитне мере;

да жртве не учествују у доношењу индивидуалних планова заштите; и да се дешава да дође до смрти жртве и поред изречених хитних мера и

реакција надлежних државних органа. Из тих разлога, аутори истичу значај заштите на више колосека и предлажу низ мера и радњи које треба да предузму надлежни државни органи.