Амнестија у националном и међународном кривичном праву

Abstract

Међународна заједница је у последњих неколико деценија интензивирала напоре да креира механизме за гоњење и кажњавање учинилаца тешких кривичних дела. У раду се разматра однос Међународног кривичног суда према амнестијама датим за међународна кривична дела у унутрашњем законодавству. Анализирају се поједини случајеви амнестија који су били актуелни, углавном пре ступања на снагу Римског статута. Најчешће су државе пружале амнестије после окончања унутрашњих (грађанских) сукоба, ради заштите лица која су учинила тешка кривична дела. Амнестије за међународна кривична дела представљају деликатно питање које није јасно одређено у Римском статуту. Због тога аутор одговарајућу пажњу посвећује анализи појединих одредби Римског статута које омогућавају Међународном кривичном суду да реагује и преузме надлежност и у таквим ситуацијама. Посебан део рада посвећен је разматрању оправданости и целисходности амнестија за међународна кривична дела.

In the last few decades, the international community has incre ased efforts to create instruments for prosecution and punishment of the perpetrators of serious crimes. In this paper, the author is dealing with the treatement of amnesty granted for international crimes within a national jurisdiction by the International Criminal Court. Some particular cases of amnesty prevalent at the time before the adoption of the Rome Statute are discussed. Generally, amnesty was granted by the state in the aftermath of an internal (civil) conflict in order to protect those who had committed the most serious crimes. Amnesty for serious international crimes is a delicate issue which is not clearly defined in the Rome Statute. Therefore, the author pays special attention to some provisions of the Rome Statute which enable the International Criminal Court to react and to assume jurisdiction. A special part of the paper is dedicated to discussion on justification and appropriateness of amnesty for international crimes.