Злочин агресије између права и политике

Abstract

Аутор у раду приказује генезу агресије као међународног кривичног дела са посебним акцентом на прву ревизиону конференцију о Међународном кривичном суду која је одржана у Кампали у Уганди, од 31. маја до 11. јуна 2010. године. Међународни кривични суд, основан Римским статутом 1998. године, је према члану 5. Статута надлежан за вођење кривичног поступка за четири међународна кривична дела: кривично дело геноцида, кривична дела против човечности, ратне злочине и кривично дело агресије. За кривично дело агресије није било могуће покренути кривични поступак,иако се она формално налазила у надлежности Суда, јер нису били усвојени њени елементи. У члану 123. Римског статута предвиђено је да ће седам година по ступању на снагу овог Статута Генерални секретар УН сазвати конференцију за поновно разматрање Статута тј. амандмана који се, пре свега, могу односити на кривична дела која су према члану 5. у надлежности Суда. Финални акт велике дипломатске конференције у Риму, која је одржана под окриљем Уједињених Нација, наложио је посебној комисији (The Preparatory Commission for the Court) да припреми одредбе о агресији, укључујући дефиницију, елементе злочина агресије и услове под којима ће Суд спроводити своју надлежност. Тај задатак је завршила Специјална радна група за кривично дело агресије (Special Working Grouponthe Crimeof Aggression - SWGCA) формирана од стране скупштине држава чланица Статута. Њен извештај је представљао главни предмет разматрања у Кампали.Расправа о кривичном делу агресије била је уско повезана са дискусијом о улози која ће бити резервисана за Савет безбедности Уједињених нација у констатовању да је акт агресије учињен. Аутор указује на два најзначајнија питања. Прво, да ли одлуке Савета Безбедности могу да утичу на кривични поступак пред Судом који треба да представља независно судско тело и друго да ли ће се амандман којим је допуњен Римски статут примењивати ergaomnes, или само у односу на оне државе које га прихвате?

In Kampala, the capital of Uganda, in June 2010, at the first Review Conference on the International Criminal Court, the member-states to the Rome Statutes made a historical agreement, by ad ding the definition of aggression as well as deter mining the conditions under which the International Criminal Court will have jurisdiction for this criminal act. In this paper the author deals with the question why it was so difficult to reach the agreement on the definition of aggression, as well as possible repercussions of Kampala, more precisely the Re solution 6 of June 11, 2010, which was adopted on the 13th Plenary Session of the first Review Council of the International Criminal Court. The Review Conference gathered quite a large number of representatives, both the countries which ratified and those which did not ratify the Rome Statute. The central place in the discussions was taken by the amendment which dealt with the crime of aggression. Fol lo wing intensive everyday sessions, the President of the Council of the signatory countries, Ambassador Christian Wenaweser, as well as H.R.H. Prince Zeid Ra’ad-Zeid Al-Hussein of Jordan managed to reach consensus and contribute to the adoption of the amendments to the Rome Statute re gar ding the definition of the crime of aggression. The de legations in Kampala, divided in to certain sections, dealt with many complex issues related to the notion and elements of the crime of aggression, the conditions under which the Court will exercise its jurisdiction, the moment when the amendment will come into force. They concluded that the Court shall have jurisdiction when the case of aggression is referred to it by any state signatory to the Statute or the Prosecutor may initiate investigations propriomotu, i.e. on his own initiative, upon a UN Security Council referral, but there is also a “fltering” mechanisms for initiation of investigation. The adopted solution is pragmatic, designed to avoid conficts with the UN Charter, but also to protect the Court independence.