Поглед на (нова) законска решења о јавним окупљањима у Републици Србији од 2016. године

Abstract

У првом делу рада износе се најзначајнија теоријскоправна гледишта о појмовном одређењу слободе окупљања. Потом се наводи генеза нормативног развоја слободе окупљања у Србији. У централном делу рада критички се анализирају најзначајније одредбе Закона о јавном окупљању од 2016. године, пре свега оне које се односе на пријављивање, одржавање, ограничавање и прекид јавног окупљања, као и друге које се тичу остваривања и заштите права на мирно окупљање и слободу изражавања. Закључује се да је Закон у великој мери усаглашен са Уставом од 2006. године. Али, Закон садржи анахроне и донекле ригидне одредбе о месту окупљања, као и о неделотворној судској контроли управних аката којима се забрањује јавно окупљање, будући да нису предвиђени посебни (краћи) рокови за поступање Управног суда, нити је предвиђен хитан поступак решавања у управном спору, што је, уз недостатак одредаба о контроли прекида окупљања, и највећи недостатак Закона.

The central part of the paper analyses critically the most important provisions of the Public Assembly Act of 2016, with primary focus on those pertaining to the notification, holding, restriction and termination of public assemblies, as well as others concerning the exercise and protection of the right to peaceful assembly. It is concluded that the Act largely complies with the 2006 Constitution. However, it contains anachronistic and somewhat rigid provisions on the location of assemblies and the ineffective judicial review of administrative acts prohibiting public assemblies, as it sets no special (shorter) deadlines for actions by the Administrative Court, nor does it provide for the urgent administrative dispute resolution procedure, which failure, along with the lack of provisions for the review of termination of assemblies, constitutes a major deficiency of the Act.