TY  - JOUR
AU  - Марковић, Саша
PY  - 2017
UR  - http://jakov.kpu.edu.rs/handle/123456789/1586
AB  - Законитост рада управе је основни елемент садржаја појма правне државе. Под појмом правне државе у најширем смислу речи подразумева се она држава у којој ради обезбеђења слободе правне једнакости и правне сигурности функционисања и манифестовање државне власти има правне форме и у којој су постављене одређене правне границе деловања државне власти. У раду су презентовани резултати истраживања права полицијских службеника на правну сигурност у Републици Србији. Тако усмерено истраживање имало је за циљ да се у методолошки исправном поступку идентификују и научно опишу кључни проблеми полицијских службеника у остваривању својих права из радних односа, после доношења Закона о полицији из 2016. године. Применом метода анализе садржаја, компаративне и формално-логичке анализе, у раду је анализирано више примера из праксе Министарства унутрашњих послова упоредно са анализом резултата актуелних теоријских истраживања и релевантних правних прописа и аката. Резултатима примене тих метода, као кључни проблеми у остваривању права на правну сигурност полицијских службеника, идентификовани су проблеми у поступцима: службеног оцењивања, стицања чинова, распоређивања и престанка радног односа. Закључцима изведеним синтезом тих резултата, као кључни узроци описаних проблема потврђени су: 1) неблаговремено доношење подзаконских прописа, 2) селек- тивна примена закона и 3) примена одредаба подзаконских про- писа који су престали да важе. Тако утврђено стање правне сигурности полицијских службеника у области радних односа не може се оценити сагласним са становиштем Европског суда за људска права према којем законске одредбе треба да буду „адекватно доступне, предвидиве и формулисане са довољно прецизности да појединцу – ако је то потребно, омогуће одговарајући савет – ради регулисања његовог понашања“.
AB  - During the recent years we have witnessed an unsuccessful judicial reform (in 2010) which has shown us that only by established procedures and legal means can commonly accepted social goals be accomplished. In this work, the author points to a series of problems in exercising rights related to police officers’ employment relationships arising from the Law on Police dating from 2016, as well as from (not) passing new implementing regulations. A lot of examples of practice have been analyzed and the conclusion has been reached that regarding certain questions which required urgent procedures (un) debatable decisions were made. Namely, provisions of implementing regulations based on the Law on Police dating from 2005 were applied according to the procedures which had ceased to exist. It can be concluded at first sight that it is no sense. The European Court of Human Rights states that legal provisions should be “adequately accessible, i.e. the citizen must be able to have an indication that is adequate in the circumstances of the legal rules applicable to a given case; and that a norm cannot be regarded as ‘law’ unless formulated with sufficient precision to enable the citizen to regulate his conduct.” Certain legal provisions which were not applied in practice have been analyzed, where the authorized proponent had doubts regarding their constitutionality. The question is: is it possible to apply the provisions of the law in force selectively? That means making current legal norms ineffective, regardless of the
“good” intention and “justification” of such a decision. Who has the
authority to do it?
PB  - Београд : Институт за политичке студије
T2  - Српска политичка мисао=Serbian political thought
T1  - Обезбеђење слободе правне једнакости и правне сигурности као услов правне државе
T1  - Achieving freedom of legal equity and legal safety as a condition of a legal state
VL  - Год. 24, vol. 58
IS  - бр. 4
SP  - 161
EP  - 180
DO  - 10.22182/spm.5842017.8
ER  - 

@article{
author = "Марковић, Саша",
year = "2017",
abstract = "Законитост рада управе је основни елемент садржаја појма правне државе. Под појмом правне државе у најширем смислу речи подразумева се она држава у којој ради обезбеђења слободе правне једнакости и правне сигурности функционисања и манифестовање државне власти има правне форме и у којој су постављене одређене правне границе деловања државне власти. У раду су презентовани резултати истраживања права полицијских службеника на правну сигурност у Републици Србији. Тако усмерено истраживање имало је за циљ да се у методолошки исправном поступку идентификују и научно опишу кључни проблеми полицијских службеника у остваривању својих права из радних односа, после доношења Закона о полицији из 2016. године. Применом метода анализе садржаја, компаративне и формално-логичке анализе, у раду је анализирано више примера из праксе Министарства унутрашњих послова упоредно са анализом резултата актуелних теоријских истраживања и релевантних правних прописа и аката. Резултатима примене тих метода, као кључни проблеми у остваривању права на правну сигурност полицијских службеника, идентификовани су проблеми у поступцима: службеног оцењивања, стицања чинова, распоређивања и престанка радног односа. Закључцима изведеним синтезом тих резултата, као кључни узроци описаних проблема потврђени су: 1) неблаговремено доношење подзаконских прописа, 2) селек- тивна примена закона и 3) примена одредаба подзаконских про- писа који су престали да важе. Тако утврђено стање правне сигурности полицијских службеника у области радних односа не може се оценити сагласним са становиштем Европског суда за људска права према којем законске одредбе треба да буду „адекватно доступне, предвидиве и формулисане са довољно прецизности да појединцу – ако је то потребно, омогуће одговарајући савет – ради регулисања његовог понашања“., During the recent years we have witnessed an unsuccessful judicial reform (in 2010) which has shown us that only by established procedures and legal means can commonly accepted social goals be accomplished. In this work, the author points to a series of problems in exercising rights related to police officers’ employment relationships arising from the Law on Police dating from 2016, as well as from (not) passing new implementing regulations. A lot of examples of practice have been analyzed and the conclusion has been reached that regarding certain questions which required urgent procedures (un) debatable decisions were made. Namely, provisions of implementing regulations based on the Law on Police dating from 2005 were applied according to the procedures which had ceased to exist. It can be concluded at first sight that it is no sense. The European Court of Human Rights states that legal provisions should be “adequately accessible, i.e. the citizen must be able to have an indication that is adequate in the circumstances of the legal rules applicable to a given case; and that a norm cannot be regarded as ‘law’ unless formulated with sufficient precision to enable the citizen to regulate his conduct.” Certain legal provisions which were not applied in practice have been analyzed, where the authorized proponent had doubts regarding their constitutionality. The question is: is it possible to apply the provisions of the law in force selectively? That means making current legal norms ineffective, regardless of the
“good” intention and “justification” of such a decision. Who has the
authority to do it?",
publisher = "Београд : Институт за политичке студије",
journal = "Српска политичка мисао=Serbian political thought",
title = "Обезбеђење слободе правне једнакости и правне сигурности као услов правне државе, Achieving freedom of legal equity and legal safety as a condition of a legal state",
volume = "Год. 24, vol. 58",
number = "бр. 4",
pages = "161-180",
doi = "10.22182/spm.5842017.8"
}

Марковић, С.. (2017). Обезбеђење слободе правне једнакости и правне сигурности као услов правне државе. in Српска политичка мисао=Serbian political thought
Београд : Институт за политичке студије., Год. 24, vol. 58(бр. 4), 161-180.
https://doi.org/10.22182/spm.5842017.8

Марковић С. Обезбеђење слободе правне једнакости и правне сигурности као услов правне државе. in Српска политичка мисао=Serbian political thought. 2017;Год. 24, vol. 58(бр. 4):161-180.
doi:10.22182/spm.5842017.8 .

Марковић, Саша, "Обезбеђење слободе правне једнакости и правне сигурности као услов правне државе" in Српска политичка мисао=Serbian political thought, Год. 24, vol. 58, no. бр. 4 (2017):161-180,
https://doi.org/10.22182/spm.5842017.8 . .

TY  - CONF
AU  - Марковић, Саша
PY  - 2016
UR  - http://jakov.kpu.edu.rs/handle/123456789/1593
AB  - Насиље је појава која постоји од настанка људске врсте и прати
еволуцију друштва. Оно дефинише однос снага у којем постоји тежња да се други потчини или изложи сили. Већ на самом почетку покушавамо да скренемо пажњу на природу
појма који користимо, на његову вишезначност, јер је склон коришћењу и истицању и бруталности људских односа, али у једном друштвеном дискурсу може да представља и резултат културне конструкције која приказује одређена понашања као прихватљива. Насиље у породици је само један појавни облик насиља. Сви се слажу да насиље у породици
представља друштвено неприхватљиво понашање и приступи у решавању овог проблема
су различити. Међутим, највећи проблем данашњице је велики број непријављених случајева насиља у породици, као и велики број пријављених дела у којима не долази до покретања
кривичног поступка. У Србији се велики број кривичних пријава за насиље у породици одбаци од стране јавног тужиоца, како због недостатка доказа (најчешће због одбијања да
сведочи оштећено лице), тако и због примене опортунитета. Такође, велики број кривичних поступака се не покреће зато што се насиље у породици квалификује као прекршај из
области Закона о јавном реду и миру.3 Проблем представља и непрецизна формулација
основног облика овог кривичног дела, али и релативно блага казнена политика судова.
Овом приликом указаћемо и на неуједначеност судске праксе до које је дошло, углавном,
због различитих схватања приликом одређивања радње и последице овог кривичног дела,
али и због невештог разграничења у односу на друга кривична дела.Однос са другим кривичним делима ће нам у једном сегменту указати и на питање да ли је заштита оштећених за дела насиља у породици на задовољавајућем нивоу, јер је један од разлога за прописивања овог кривичног дела била и чињеница да се у породици врши насиље, а да из разних
разлога не долази до кривичног гоњења, чак и када је остварено биће неког другог кривичног дела. Дакле, ratio legis инкриминације је био појачана заштита оштећених за насиље у
породици. Зато се у овом раду бавимо, пре свега, правним аспектима заштите од насиља
у породици, а посебно теоријским разматрањима и судском праксом у Србији, али и судском праксом Европског суда за људска права.
PB  - Београд : Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу : Intermex
C3  - Европске интеграције и казнено законодавство : (Поглавље 23 - норма, пракса и мере хармонизације) / LVI редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]
T1  - Насиље у породици у судској пракси Републике Србије и Европског суда за људска права
SP  - 157
EP  - 181
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1593
ER  - 

@conference{
author = "Марковић, Саша",
year = "2016",
abstract = "Насиље је појава која постоји од настанка људске врсте и прати
еволуцију друштва. Оно дефинише однос снага у којем постоји тежња да се други потчини или изложи сили. Већ на самом почетку покушавамо да скренемо пажњу на природу
појма који користимо, на његову вишезначност, јер је склон коришћењу и истицању и бруталности људских односа, али у једном друштвеном дискурсу може да представља и резултат културне конструкције која приказује одређена понашања као прихватљива. Насиље у породици је само један појавни облик насиља. Сви се слажу да насиље у породици
представља друштвено неприхватљиво понашање и приступи у решавању овог проблема
су различити. Међутим, највећи проблем данашњице је велики број непријављених случајева насиља у породици, као и велики број пријављених дела у којима не долази до покретања
кривичног поступка. У Србији се велики број кривичних пријава за насиље у породици одбаци од стране јавног тужиоца, како због недостатка доказа (најчешће због одбијања да
сведочи оштећено лице), тако и због примене опортунитета. Такође, велики број кривичних поступака се не покреће зато што се насиље у породици квалификује као прекршај из
области Закона о јавном реду и миру.3 Проблем представља и непрецизна формулација
основног облика овог кривичног дела, али и релативно блага казнена политика судова.
Овом приликом указаћемо и на неуједначеност судске праксе до које је дошло, углавном,
због различитих схватања приликом одређивања радње и последице овог кривичног дела,
али и због невештог разграничења у односу на друга кривична дела.Однос са другим кривичним делима ће нам у једном сегменту указати и на питање да ли је заштита оштећених за дела насиља у породици на задовољавајућем нивоу, јер је један од разлога за прописивања овог кривичног дела била и чињеница да се у породици врши насиље, а да из разних
разлога не долази до кривичног гоњења, чак и када је остварено биће неког другог кривичног дела. Дакле, ratio legis инкриминације је био појачана заштита оштећених за насиље у
породици. Зато се у овом раду бавимо, пре свега, правним аспектима заштите од насиља
у породици, а посебно теоријским разматрањима и судском праксом у Србији, али и судском праксом Европског суда за људска права.",
publisher = "Београд : Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу : Intermex",
journal = "Европске интеграције и казнено законодавство : (Поглавље 23 - норма, пракса и мере хармонизације) / LVI редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]",
title = "Насиље у породици у судској пракси Републике Србије и Европског суда за људска права",
pages = "157-181",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1593"
}

Марковић, С.. (2016). Насиље у породици у судској пракси Републике Србије и Европског суда за људска права. in Европске интеграције и казнено законодавство : (Поглавље 23 - норма, пракса и мере хармонизације) / LVI редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]
Београд : Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу : Intermex., 157-181.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1593

Марковић С. Насиље у породици у судској пракси Републике Србије и Европског суда за људска права. in Европске интеграције и казнено законодавство : (Поглавље 23 - норма, пракса и мере хармонизације) / LVI редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]. 2016;:157-181.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1593 .

Марковић, Саша, "Насиље у породици у судској пракси Републике Србије и Европског суда за људска права" in Европске интеграције и казнено законодавство : (Поглавље 23 - норма, пракса и мере хармонизације) / LVI редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор] (2016):157-181,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1593 .

TY  - CONF
AU  - Марковић, Саша
PY  - 2015
UR  - http://jakov.kpu.edu.rs/handle/123456789/1592
AB  - Законом о изменама и допунама Кривичног законика из 2009. године унете су одредбе (члан 57. став 2) по којима се казна не може ублажити за
поједина кривична дела, чиме ублажавање казне престаје да буде општи институт. Наиме, законодавац је одузео могућност суду, да приликом одлучивања о висини казне - одмеравању казне, иде испод посебног законског минимума предвиђеног за поједина кривична дела обухваћена овим чланом закона (чиме се изједначава
кажњавање за покушано и довршено кривично дело, не уважава битно смањена
урачунљивост итд.). Недозвољена производња и стављање у промет опојних дрога
је једно од кривичних дела на које се односи ова одредба Кривичног законика. Имајући у виду распрострањеност злоупотреба опојних дрога у свету2 и тешке последице ове друштвено - негативне појаве које погађају како грађане, тако и државу
и друштво у целини, не чуди што се наш законодавац, не улазећи у овом моменту у
сврсисходност појачане репресије и оправданост дерогирања једног општег института, одлучио на увођење ове одредбе у Кривични законик. Дилема је пут којим
је законодавац хтео да оствари своју замисао, а то је појачано сузбијање злопотребе опојних дрога. У овом раду аутор на примеру Вишег суда у Ваљеву, анализира казнену политику за ово кривично дело и примену одредбе о забрани ублажавања казне у периоду 2010-2014 година. Циљ спроведеног истраживања је утврђивање оправданости ових одредби Кривичног законика и анализа начина на који правосудни органи (орган поступка) (не)примењују ову одредбу.
AB  - The Law on Changes andAmendments to the Criminal Code of 2009
intruduced the provision (Article 57, paragraph 2) by which the penalty can not be mitigated for certain offences, and thus mitigation of penalty ceased to be a general institute. The legislator has denyed the court the possibility to, when deciding on the penalty – sentencing, go below the special legal minimum stipulated for certain offences
covered by this Article of the law (which equates punishment for attempted and completed criminal offence, substantially diminished mental capacity is not taken into ac-
count, etc.). Unlawful production and circulation of narcotics is one of the offences covered by this provision of the Criminal Code. Bearing in mind the widespread abuse of narcotics in the world and harsh consequences of this socially negative phenomenon
that affects citizens, state and society as a whole, it is not surprising that our legislator
decided to introduce this provision in the Criminal Code, without getting into the expediency of increased repression and justification of derogation of one general institute
at this point. The dilemma is the path which the legislator chose to realize this idea –
intensified suppression of narcotics abuse. In this paper, the author uses the example of
the High Court in Valjevo, and analyzes penal policy for this criminal offence and the
application of the provision prohibiting the mitigation of penalty in the period 2010-
2014. The aim of the conducted research is to determine the justification of these provisions of the Criminal Code and to analyze the manners in which the judicial authorities
(do not) apply this provision.
PB  - Београд : Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу : Intermex
C3  - Суђење у разумном року и други кривичноправни инструменти адекватности државне реакције на криминалитет / LV редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]
T1  - Злоупотреба опојних дрога и институт (забране) ублажавања казне у пракси Вишег суда у Ваљеву
T1  - Abuse of narcotics and the institute (of prohibition) of mitigation of penalty in practice of the High court in Valjevo
SP  - 205
EP  - 231
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1592
ER  - 

@conference{
author = "Марковић, Саша",
year = "2015",
abstract = "Законом о изменама и допунама Кривичног законика из 2009. године унете су одредбе (члан 57. став 2) по којима се казна не може ублажити за
поједина кривична дела, чиме ублажавање казне престаје да буде општи институт. Наиме, законодавац је одузео могућност суду, да приликом одлучивања о висини казне - одмеравању казне, иде испод посебног законског минимума предвиђеног за поједина кривична дела обухваћена овим чланом закона (чиме се изједначава
кажњавање за покушано и довршено кривично дело, не уважава битно смањена
урачунљивост итд.). Недозвољена производња и стављање у промет опојних дрога
је једно од кривичних дела на које се односи ова одредба Кривичног законика. Имајући у виду распрострањеност злоупотреба опојних дрога у свету2 и тешке последице ове друштвено - негативне појаве које погађају како грађане, тако и државу
и друштво у целини, не чуди што се наш законодавац, не улазећи у овом моменту у
сврсисходност појачане репресије и оправданост дерогирања једног општег института, одлучио на увођење ове одредбе у Кривични законик. Дилема је пут којим
је законодавац хтео да оствари своју замисао, а то је појачано сузбијање злопотребе опојних дрога. У овом раду аутор на примеру Вишег суда у Ваљеву, анализира казнену политику за ово кривично дело и примену одредбе о забрани ублажавања казне у периоду 2010-2014 година. Циљ спроведеног истраживања је утврђивање оправданости ових одредби Кривичног законика и анализа начина на који правосудни органи (орган поступка) (не)примењују ову одредбу., The Law on Changes andAmendments to the Criminal Code of 2009
intruduced the provision (Article 57, paragraph 2) by which the penalty can not be mitigated for certain offences, and thus mitigation of penalty ceased to be a general institute. The legislator has denyed the court the possibility to, when deciding on the penalty – sentencing, go below the special legal minimum stipulated for certain offences
covered by this Article of the law (which equates punishment for attempted and completed criminal offence, substantially diminished mental capacity is not taken into ac-
count, etc.). Unlawful production and circulation of narcotics is one of the offences covered by this provision of the Criminal Code. Bearing in mind the widespread abuse of narcotics in the world and harsh consequences of this socially negative phenomenon
that affects citizens, state and society as a whole, it is not surprising that our legislator
decided to introduce this provision in the Criminal Code, without getting into the expediency of increased repression and justification of derogation of one general institute
at this point. The dilemma is the path which the legislator chose to realize this idea –
intensified suppression of narcotics abuse. In this paper, the author uses the example of
the High Court in Valjevo, and analyzes penal policy for this criminal offence and the
application of the provision prohibiting the mitigation of penalty in the period 2010-
2014. The aim of the conducted research is to determine the justification of these provisions of the Criminal Code and to analyze the manners in which the judicial authorities
(do not) apply this provision.",
publisher = "Београд : Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу : Intermex",
journal = "Суђење у разумном року и други кривичноправни инструменти адекватности државне реакције на криминалитет / LV редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]",
title = "Злоупотреба опојних дрога и институт (забране) ублажавања казне у пракси Вишег суда у Ваљеву, Abuse of narcotics and the institute (of prohibition) of mitigation of penalty in practice of the High court in Valjevo",
pages = "205-231",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1592"
}

Марковић, С.. (2015). Злоупотреба опојних дрога и институт (забране) ублажавања казне у пракси Вишег суда у Ваљеву. in Суђење у разумном року и други кривичноправни инструменти адекватности државне реакције на криминалитет / LV редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]
Београд : Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу : Intermex., 205-231.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1592

Марковић С. Злоупотреба опојних дрога и институт (забране) ублажавања казне у пракси Вишег суда у Ваљеву. in Суђење у разумном року и други кривичноправни инструменти адекватности државне реакције на криминалитет / LV редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор]. 2015;:205-231.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1592 .

Марковић, Саша, "Злоупотреба опојних дрога и институт (забране) ублажавања казне у пракси Вишег суда у Ваљеву" in Суђење у разумном року и други кривичноправни инструменти адекватности државне реакције на криминалитет / LV редовно годишње саветовање Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу [Златибор] (2015):205-231,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_jakov_1592 .