Нека питања сузбијања насилничког понашања на спортској приредби или јавном скупу

Abstract

In 1985 the Council of Europe in Strasbourg adopted the European Convention on Spectator Violence and Misbehaviour at Sports Events and in particular at Football Matches, as a response to numerous sports tragedies at European stadiums. Our country ratified this Convention in 1990. The violence of fan groups is becoming an increasingly recognizable phenomenon in Serbia as well. These are the reasons why in 2003 the Law on Prevention of Violence and Misbehavior at SportsEvents was adopted as lex specialis, which deals with this matter only. At the beginning we have set up a hypothesis that penal policy for this form of violence is mild. Unfortunately, this hypothesis has also been confirmed. It is quite prominent that suspended sentences are resorted to, but also the opportunity of criminal prosecution, regardless of the fact that real jurisdiction for action related to these criminal acts has been given to higher public prosecution offices and courts (in other words the legislator has recognized a higher degree of social danger) and the fact that the penalties provided for by the law are relatively tough. There is a small number of those who aresentenced to prison. Also, after the analysis of the data we have determined that in the majority of proceedings conducted for violence at sports events the suspects were either a player or a coach. Does this mean that the state has pointed a knife primarily at direct participants in a sports events instead at the supporters? If the research results, which cannot be considered representative since they have been narrowed down to one administrative district in Serbia only, are applied to the entire territory of Serbia, we can conclude that primarily players and coaches are recognized as violators who are given suspended sentences or are not charged at all. However, in addition to the attitudes of the court practice it remains disputable if the perpetrators of this crime should be participants in the sports events.

Савет Европе je 1985. у Стразбуру усвојио Европску конвенцију о насиљу и недоличном понашању гледалаца на спортским приредбама, посебно на фудбалским утакмицама, као одговор на многобројне спортске трагедије на европским спортским стадионима. Наша држава је ратификовала исту 1990. Насиље навијачких група постаје све препознатљивији феномен и у Србији. Из тих разлога донет је 2003, као lex specialis, Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама који се бави само овом материјом. На почетку смо поставили хипотезу да је казнена политика за овај вид насиља блага. Нажалост, та хипотеза је и потврђена. Уочљиво је прибегавање условним осудама, али и опортунитету кривичног гоњења, без обзира што је стварна надлежност за поступање по овим кривичним делима додељена

вишим јавним тужилаштвима и судовима (значи од законодавца је препознат већи степен друштвене опасности) и што су законом запрећене релативно високе казне.

Мали број је оних који бивају осуђени на казне затвора. Такође, након анализе података утврдили смо да је у већини поступака, вођених због учињеног насиља на спортским приредбама, осумњичени играч или тренер. Да ли то значи да је држава своју оштрицу усмерила првенствено према непосредним учесницима спортске приредбе уместо према навијачима? Ако се резултати истраживања,

које не мора бити репрезентативно

јер смо га сузили на један управни округ у Србији , примене на целу територију Србије, можемо закључити да су као насилници првенствено препознати играчи и тренери који бивају осуђени условно или не буду уопште оптужени. Meђутим, и поред ставова судске праксе, остаје спорно да ли извршилац овог кривичног дела треба да буде учесник спортске приредбе?