Ангажовање јавног тужиоца у извођењу доказа саслушањем осумњиченог

Abstract

Као самостални државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости, јавно тужилаштво своју функцију врши на основу Устава, закона, потврђеног међународног уговора и прописа донетог на основу закона. Сагласно тако дефинисаном положају јавног тужилаштва, као основно право и основна дужност јавног тужиоца издваја се гоњење учинилаца кривичних дела. У том контексту, за кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац је, поред осталог, надлежан и за то да руководи предистражним поступком, да одлучује о непредузимању или одлагању кривичног гоњења, да спроводи истрагу и да закључи споразум о признању кривичног дела и споразум о сведочењу. Ради стварања услова за што делотворнију реализацију његових овлашћења, сви органи који учествују у предистражном поступку, укључујући и полицију, имају законом дефинисану обавезу да о свакој предузетој радњи обавесте надлежног јавног тужиоца, као и да поступе по сваком захтеву надлежног јавног тужиоца. Бројне тачке сусретања и прожимања активности јавног тужиоца и полиције везују се и за поступање према осумњиченом, а његово саслушање се може издвојити као једна од значајнијих кривичнопроцесних и криминалистичких радњи кроз чију реализацију се могу сагледати поједини аспекти овог односа. Иако је законодавац настојао да претпоставке и поступак саслушања осумњиченог прецизно регулише, пракса показује да поједине дилеме и даље постоје, а неретко се у питање доводи доказни значај записника сачињених том приликом. То је првенствено везано за саслушање осумњиченог у просторијама полиције у присуству односно од стране јавног тужиоца.

As autonomous state authority which prosecutes perpetrators of criminal offences and other punishable actions and takes measures in order to protect constitutionality and legality, the public prosecutor shall perform his/her function on the grounds of the Constitution, law, ratified international treaties and regulations passed on the grounds of the law. In accordance with so-defined public prosecutor’s position, his/her basic right and duty are to prosecute perpetrators of criminal offences. In that context, in the case of criminal offences prosecutable ex officio, the public prosecutor is authorised, among other things, to manage pre-investigation proceedings, decide on not to undertake or defer criminal prosecution, conduct investigations and conclude plea agreements and agreements on giving testimony. In order to create conditions for more effective realization of their powers, all authorities participating in pre-investigation proceedings, including the police, are required to notify the competent public prosecutor of all actions taken, as well as to comply with every request of the competent public prosecutor. Numerous points of meeting and joint activities of the public prosecutor and the police are also associated with the treatment of the suspect, and interrogation of the suspect can be singled out as one of the most important criminal procedural and criminalistic actions, through realization of which certain aspects of this relationship can be perceived. Although the legislator endeavoured to precisely regulate assumptions and process of interrogation of the suspect, practice shows that certain dilemmas still exist, and that evidential value of these records is often questioned. It is primarily related to interrogation of suspects in police premises in the presence of or by the public prosecutor.