Das entscheiden in zeiten der krisensituationen

Abstract

Der wissenschaflicher Zugang des Entscheidens wurde formalisiert mit der zeitlichen Teorie des Entscheidens. Ihre Ausgangspunkte sind systematische Analysen, wissenschaftliche Metoden (vor allem kvantitative (matematische)), das Metod der Timarbeit, informatische Technik und Tehnologie als Mittel der Unterstützung des Entscheidens, wie auch in Ansicht nehmend die Intuition, die Erfahrungen und logische Analysen des Entscheidungserbringer. Dieses in Ansicht nehmend, wird die zeitliche Teorie der Entscheidung mit dieser Mitteilung als potenziel optimales Model für die Auflösung des Problems der Leitung zur Zeit der Entscheidungen der Krisen, betrachtet.

Одлучивање је прошло кроз различите фазе развоја. Најпре је постојао традиционалистички приступ одлучивању, у оквиру којег је постојало уверење да је за ваљано доношење одлука потребан таленат. На овај начин je фаворизована интуиција, односно способност појединаца да доносе ваљане одлуке у условима мањка информација. Након тога, искуственим погледом на одлучивање фаворизовало се искуство појединаца, тј. временом развијена способност ваљаног доношења одлука на бази знања о актуелном проблему које је стечено радом на решавању истих или сличних проблема. Здраворазумски приступ одлучивању је фаворизовао логичку анализу, као метод доношења одлука. Најзад, научни приступ одлучивању фаворизује научне методе као начин ваљаног одлучивања. Научни приступ одлучивању формализован је савременом теоријом одлучивања. Њена полазишта су системска анализа, научне методе (пре свега квантитативне (математичке)), тимски метод рада, информатичка техника и технологија као средства подршке одлучивању, као и узимање у обзир интуиције, искуства и логичке анализе доносилаца одлука. Имајући то у виду, савремена теорија одлучивања разматра се овим саопштењем као потенцијално оптималан модел за решавање проблема управљања током решавања конфликата и криза. Са аспекта савремене теорије одлучивања, доношење и спровођење одлука дели се према условима у којима се наведене активности реализују, на оно које се дешава у условима извесности, ризика и неизвесности. При томе, одлучивању у кризним ситуацијама одговара оно које се односи на ситуацију неизвесности. Међутим, да би се ваљано одлучивало у условима неизвесности, потребно је добро познавати одлучивање и у условима ризика и извесности. Ово је посебно значајно због тога што је, да би се у условима неизвесности могло одлучивати, ту ситуацију потребно приближити оној која је карактеристична за ризик. Кризно одлучивање не би било научно да се не реализује научним методама. Међу њима посебно место заузимају методе квантитативне анализе, тј. методе операционих истраживања. Ради се о методама чији је смисао да доносиоцима одлука обезбеде квантитативне показатеље на основу којих они могу квалитетније да се опредељују између могућих решења проблема.